Kad sam jutros stig’o kući s posla
saček’o me papir siv:
otišla mi draga, svega joj je dosta,
nikad ne zna dal’ sam živ.
Ma idi lutko lepa s milim bogom,
ti si više komad lak!
Nisi nikad tamo stala svojom nogom,
nemaš ti pojma šta je mrak.
Tamo dole đavoli se kote,
tri planine pritiska mi vrat.
Baš i nisi drugar, moj živote,
al’ neka, neka, biće slađe kad srce zemlje nađem.
Neki Francuz, neki pisac mudar,
prorek’o je mnogo tog.
Možda nikad nije radio kao rudar,
al’ ga volim kao svog.
Knjiga piše da postoji mesto,
u sred zemlje neko sunce sja.
Tamo se može i s milion dvesto!
Tražim srce zemlje stare i sunce za rudare.
Kopam, đavoli se kote,
tri planine pritiska mi vrat.
O, baš i nisi drugar, moj živote,
al’ neka, neka, biće slaže kad srce zemlje nađem.
Tamu gutam, dišem, tamu gazim,
trpim najbolje što znam.
Al’ ću jednog dana da je proburazim
i da se svetla dočepam.
Knjiga piše da postoji mesto,
u sred zemlje neko sunce sja.
Tamo se može i s milion dvesto!
Tražim srce zemlje stare i sunce za rudare.
‘Ajde, đavoli se kote,
tri planine pritiska mi vrat.
O, baš i nisi drugar, moj živote,
al’ neka, neka, biće slađe kad srce zemlje nađem,
kad srce zemlje pronađem!
