Budim se sama, oci nikog ne traze.
I sta je taj odsjaj u mom pogledu?
Na stolu pored muski sat ko da mi
kaze, da izgleda da neko jos pored
mene zivi tu.
I dve tri kapi krvi posle brijanja, otuzan
miris, sto po sobama se siri. Otkad to
duhovi mi dolaze po danu, ma gde je
taj muskarac sto, pored mene ovde
zivi?
I zovem, zovem, devedesetdva,
neka traze, neka nadju ga.
Nek kaze gde je ljubav nestala?
Nek puste sirene, nek uzbuna
krene, a kad ga stignu nek mu
kazu stoj! Nek bar na silu prizna
da je moj! Moj covek bez glasa,
bez duse, bez lica, moj najtezi
porok moj tihi ubica!
Moj jedini porok, saucesnik
moga poroka!
Takvi kao on nikad zbogom ne kazu.
Za svoje greske, on uvek druge krivi.
Sa njim je svaki novi rastanak bez
suza, ma gde je taj muskarac sto
sa mnom zivi, a ne zivi?
I zovem zovem devedeset dva,
neka traze, neka nadju ga.
Nek kazu gde je ljubav nestala?
Nek puste sirene nek uzbuna
krene, a kad ga stignu nek mu
kazu STOJ! Nek bar na silu
prizna da je moj! Moj covek
bez glasa bez duse bez lica,
moj najtezi porok moj tihi
ubicaa! Oooo.
