Kraj mora sinjega di sunce zapada
na škoju mojemu di reste maslina
di su mi svi moji najdraži zaspali
di moja divice sniš san svoj poslidnji.
Svoje si brime ti uvik sama nosila
kako niko ne vidi u sakreto plakala
daleko san bi, nikad nisan ariva
za sve mi oprosti, moja divo najlipja.
A kad Ave Marija zazvoni jutarnja
kako putnik namirnik prida te doću ja
sa rukan sklopjenin pašću na kolina
da me pustiš počinut, moja divo najlipja.
Jer duše ranu mi ni vrime ne liči
ča si mi bila ti kasno san uvidi
kasno san uvidi da mi je vridila
na svitu najviše, naša sirotinja.
A kad Ave Marija zazvoni jutarnja
kako putnik namirnik prida te doću ja
I kad ruk ‘ja sklopjenih padem na kolina
da me pustiš počinut, moja divo najlipja.
Moja divo najlipja jedina jubavi
nek’ uza te počinen, neka duši najden mir.
Kraj mora sinjega di sunce zapada
na škoju mojemu di reste maslina
kad ruk’ ja sklopjenih paden na kolina
pusti me počinut, moja divo najlipja.
