Deždj je još suzil čez megle te mutne,
skrival lepotu slovenske dežele,
samo na čas su kraj nagle nam vožnje
v snegu planine zablisnule bele.
Ali najenput je v suncu vse bilo,
videl sem cirkvu – il senju vu zlatu,
i onaj sneg, koj se belil po gorah
kak da su golubi leteli v jatu.
Drug mi je rekel: “To Brezje se vidi.
Vnogi tam, vnogi iz dalkoga roma,
pomoć tu najde i duši i telu,
tu Majka Božja je naša doma.
Vlak se je žuril prek Poljske, prek puste,
niska je trava polegla ravnicom,
retko je grmje se stisnulo k zemlji,
v strahu pred oblaki ili pred kmicom.
Samo na bregu tam gledel sem čudo:
cirkvu kak v ognju, i krov je do krova
prignul se k njoj. To je grad, koji moli.
Čul sem čez vlak: “To je Czenstochowa!”
Vsigde je sunce, gde Tvoja je hiža,
če je dolina i duša vre v noći.
Vsigde je sunce i srce ga vidi,
če su i naše oslepile oči!
Sunce (2)
