Te sam noći kasno stigao
u svoj hladan privatan pakao,
449 da okrenem, al’ nemam snage,
ruke, da pokrenem.
Kod kuće nekako mi je najteže,
sve, baš sve me podsjeća na tebe,
od tuge predugo se umire,
a ti da barem pitaš, za mene.
Svaki put, kad odlaziš,
komadić mene, ko’ da odnosiš,
ko’ odnosiš.
Svaki put, kad odlaziš,
sve moje snove ko’ da porušiš,
ko’ da porušiš.
Te sam noći kasno stigao,
Zagreb već je mirno spavao,
449 da okrenem, al’ nemam snage,
ruke, da pokrenem.
I svaki put, kad odlaziš,
komadić mene, ko’ da odnosiš,
ko’ odnosiš.
I svaki put, kad odlaziš,
sve moje snove ko’ da porušiš,
ko’ da porušiš.
