Nema više, dobri svete, one lepe še’set pete
kad smo bili na svečari kod kumova naših starih.
Klizio je voz k’o sanke, al’ smo stigli do Palanke.
Severac je duv’o ‘ladan, pa ko ne bi bio gladan?
I čim smo stigli viknu kum svoju ženu:
“Sido! Postavljaj, bog te vid’o!”
Spremila nam kuma naša za užinu paprikaša,
pa kolače, krmenadle i par sarmi svakom.
Mesto leba mesa bela, princes krofne – vangla cela,
suvih šljiva i koljiva i rezance s makom.
E, kad se samo setim, al’ se nekad dobro jelo, baš.
Do večere vreme kratko za kitnikes i za slatko.
Da odbiješ, to ne vredi, da se kuma ne uvredi.
Naš kum Pera, dipl. agronom, reč o ovom, reč o onom,
sve uz vino, porto-gizer, ‘di gutljaji sami klize.
Taman smo bili gladni kada se začu:
“Sido! Večeru, bog te vid’o!”
Odjedared – astal šaren, sos paradajz, krompir baren,
suve šnicle, ko promincle, kara-batak svakom.
Na podvarku ćurka, zna se. Gdi je ćurka, tu je prase.
Onda torte, razne sorte i rezanci s makom.
Ej, kad se samo setim, al’ se nekad dobro jelo, baš!
Vejao je sneg po šoru, sedeli smo do pred zoru.
Baba reče: “Deder kaput! Radni dan je, ‘ajmo na put!”
Al’ kum Pera odma’ skoči: “Šta to vide moje oči?
Sido, ne daj nikom kaput! Prvo fruštuk, e, ondak na put!”
Ne drema vredna kuma, ne sluša prve petle,
brža je od raketle.
Nosi vruće ‘leba kriške, fafarone, čvarke friške,
začas sprema šunke, rena, i pihtije svakom.
Pitamo ih: “Ljudi, dokle?!”, “Čekaj”, kažu, “još šnenokle,
i šufnudle i griz-štrudle i rezance s makom!”
Hej, kad se samo setim, al’ se nekad dobro jelo, baš!
I ondak, sat i frtalj, kol’ko je iš’o šinobus, nismo ništa jeli,
i kad smo stigli na stanicu odma’ kupimo burek, lep, frišak,
mastan, sve nam, onako, mast curila niz bradu.
Pa ondak opalimo preko toga jednu tepsiju šampita i gajbu piva.
Mlakog.
Crnog.
