Kao davni greh,
uvek mi se ista javljaš.
Odzvanja ti smeh,
cipele u prozor stavljaš.
I večno sanjaš,
svetom putuješ bez putovanja
a Badnje veče dolazi.
Mogla si mi baš
i reći neke reči nagle.
Oči su mi, znaš,
pune one iste magle.
Al’ suprotnost sušta,
sad u meni tuga koren pušta
a badnje veče prolazi.
To je bilo naše zadnje,
sad opet zvona zvone – slušam to.
Ne, nije svako veče Badnje,
al’ ovo danas, sasvim slučajno – Badnje je.
U poslednji čas,
kao uvek na to veče,
gospođa do nas
unucima kolač peče.
U mojoj sobi
samo stari veker vreme drobi
a Badnje veče prolazi…
To je bilo naše zadnje,
sad opet zvona zvone
– slušam to.
Ne, nije svako veče Badnje,
al’ ovo danas, sasvim slučajno –
Badnje je.
