Beograd prica kol’ko sam te volela,
A trebalo bi da sam te prebolela.
Mudrost je poklon zivota kad vise ti ne treba…
Beograd prica kol’ko sam te voleo,
Ma laze vino, nisam te preboleo,
Dzaba mi ove daljine bez karte i putnika…
I svaki put kada mi suza niz lice krene,
Ja znacu to da nikad nisi ni bio uz mene
A bol k’o bol u ovoj kafani uvek bira isti sto
Da popije laz…
I svaki put kada mi ona iz kuce podje
Ja znacu da od bolje loze bolje si grozdje,
A to sam ja izmedju neba i zemlje uvek sam blizu dna,
Ti najbolje znas…
Beograd prica da sam se izmenila,
Pola me nema, da sam s nama umrla.
Tuga nije grehota, al’ za sramotu zna…
Beograd prica da sam se izmenio,
Da vise nisam onaj stari.
Sto te podigne to te jos brze pokvari…
Koga nema bez njega se moze,
Al’ ti tu si ispod koze,
Trajes k’o zlato koje vise nema sjaj…
U nama ista tuga zivi,
Za to smo podjednako krivi,
K’o ogladnele zveri jedno smo drugom kraj!
