Uminuše ta ljeta teška, duga,
I smirilo se sve u srcu mom:
I poleti i bol i pusta tuga,
I ljubavi moj posljednji fantom.
Bi l’ tužio ili smijao se svemu?
Je l’ život to il laž, ja ne znam sam,
Kad prošlo je, pa što da pitam čemu,
Tad moralo je tako bit, to znam.
Ja ljubljah te za onih davnih dana
Ko život svoj, ko sreću, svoje sve,
Al ipak ti si meni bila strana,
A tebi ja neshvatljiv, tudj, zar ne?
Ni lijepa mi onda nisi bila,
Neiskren meni tvojih riječi glas,
A plaho ti od mene si se krila,
Al nešto jest, što spajalo je nas.
Ja ne znam, što u tvojoj duši mrije,
Al u tvom oku čitam nijemi jad,
I u tebi se mladost mrtva krije,
Pa zato te ja ljubim još i sad.
Ja u tebi tek svoje vidim sanje,
Ko slijepac sunca sjaj u lažnom snu . . .
Ljublju v tebje ja prošloe stradanje
I molodost pogibšuju moju.
