Da l’ se bar ponekad seti?
Plasim se da ne?
K’o u nekoj opereti zbilo se to sve:
Violinist, tuzni pajac,
Lepa zena
I tokajac
A kulise – zavejani grad…
Vodila me kud je htela,
Bio sam njen gost:
Veresmarti,
Citadela,
I Lancani most.
Zavejani Trg Heroja, gde pozeleh da je moja,
I da uvek bude kao tad’.
Iz daleka zvonio je
neki cimbal star.
Molila me da joj pisem
jednom bar.
Svitalo je jutro snezno.
Budilo se sve…
Ljubila me nezno,
k’o nijedna pre.
Pogledom sam posle dugo
pratio njen trag,
zavejanom ulicom
Sent Haromsag.
Plasila me slutnja neka,
znao sam od pre:
sve izgleda izdaleka
drukcije.
Cesto srce jace bije
kad se setim nje.
Sve Listove rapsodije
bude stare sne.
Zeleo bih znati gde je,
Da l’se seti sneg kad veje,
Il’ je neko drugi ljubi tad?
