Proš’o sam divlji zapad širom pod nebeskim šeširom,
a to baš nije neki raj:
kaktusi, kojoti, oluje, pa nema vode i struje,
o, kakav zabit kraj…
Al ja sam gonio svog vranca, mada sam dobar ortak s njim,
mor’o sam naći toga stranca da najzad raščistim sa tim:
zašto je slavan i kol’ko je brz, na kraju krajeva,
Celovečernji the Kid.
Od Santa-Fea do Santo-Franciska, i dalje, dokle god dopire vid,
čuje se muzika, larma i vriska gde god je Celovečernji Kid.
Cure visoke a prerija niska, na čudnim mestima ostavlja trag,
od Santa-Fea do Santo-Franciska sa njim jaše vrag.
Od Santa-Fea do Santo-Franciska sa njim jaše vrag.
Poput tvrdoglavog Komanča svud širom božjeg ranča
jah’o sam za njim.
Sa koje strane pištolj drži? Ma nije valjda brži?
O, ne mirim se s tim.
Proš’o sam pravu kataklizmu, sret’o sam grizlije i šljam,
ušla mi zvečarka u čizmu, od tad više čizme ne skidam,
al’ samo za njim, gde si – da si, dobro pazi
Celovečernji the Kid.
Od Santa-Fea do Santo-Franciska…
I konačno sam ga stigao na nekoj hacijendi,
izgledao je kao istočnjački napuderisani dandy,
(pio je neki sumnjivi brandy).
Rekoh mu: “Vadi ga, da vidim kol’ko si dobar!”
On reče: “Opa, malo se čudim ovom gestu,
ja ne vadim nikad na javnom mestu,
mora biti da si me zamenio s nekim”.
“Sinko”, reče on, “ti rešavaš sve u prvoj rundi
i ispucaš šaržer za par sekundi.
Kod mene je drugo, moj metak putuje dugo…”
Od Santa-Fea do Santo-Franciska…
