Sumoran i nem, jablan gromom razvaljen,
zagledan u čašu preduboku.
Bio mi je stran i na izgled normalan,
al’ tad mu spazih odraz meseca u oku.
On me oslovi: “Pa, kako idu poslovi?”
“Ma, idu”, progunđah, “u vražjeg vraga!”
Na to on planu naprasno, odmeri me sablasno,
“Nemate vi pojma, braćo draga…”
Ne znaš ti šta znači ubiti grad,
ne znaš ti bauke kaljavih rovova.
Ne znaš ti šta znači spavati sad,
čim sklopim oči, ništa osim tih krovova!
Kada sklopim oči nebom naiđu mobe,
zamirišu gostinske sobe, nebom svadba odzvanja.
Kada sklopim oči nebom promiču lica,
zatreperi roj tamburica, Dunav sedef odranja…
Zverko ludila, što si se probudila?
Crni ti je princ poljubac dao.
Al’ neću se stideti što Boga neću videti,
jer to i nije Bog kojeg sam znao.
Ne znaš ti, nema oslobođenih,
svaku tišinu mi granata prošara.
Spasen je taj prvi pogođeni,
a svi su drugi večni taoci košmara.
Kada sklopim oči nebom naiđu lađe,
zvona, lavež, komšijske svađe, miris svežeg oranja.
Ali kada svane vetri s reke zacvile.
Znam, to tuže vodene vile, Dunav tamjan odranja.
