U Bačkoj Palanci bila je igranka,
ma lažem, ordinarna pijanka.
Svu noć smo brljali. Kako smo starili
sve smo surovije tezgarili.
Posle se kajali, sve šatro čudili,
dokle smo stigli i kraj kojih smo se krokodila budili…
Nešto pre fajronta prišla mi tipčina
sa onim hitlerskim brčićima,
pečatnim prstenom, kravatom labavom,
da časti oduševljen zabavom.
A ja baš nisam fan napadnih pedera
što večno jure konobarice i mirišu na berbere…
Ma, hajde…
Bio sam umoran, rekoh tom paunu:
“Majstore, ja sam u knockdown-u.
Grebem po žicama, tamburam danima,
ubi me dim po restoranima.
Sad vidiš promaju pod ovim šatorom”.
On reče: “Čekaj malo, ti si bio dobar s mojom matorom ?!”…
A, tako…
Da, onda sam ga poznao tek. Pa nije čudo, proš’o je vek.
Za tog se dripca udala Buba Erdeljan.
Šta ti je trebalo to, mali mišu moj, da pođes za takvu barabu?
Sto nisi pazila, što si princa preobrazila u ovu žabu?
Vol’o bi da znam: bila si kći tatina, ja vucibatina,
blesavko sa senom u kosi.
Uzmi il’ ostavi, ko je mog’o da pretpostavi?
Đavo ga nosi…
Tip reče: “Ovde sam s dve fine ženice,
uuu, dve opake raspuštenice!”
Namignu mangupski: “Svi malo šaramo!”
Namignuh i ja, kao, “Naravno”.
Seo sam tako s njim i onim guskama,
a on je samo brbljao, o, dal’ je poljubi tim usnama?…
Ma ne…
Konobar, što zastajkuješ, dal’ i ti možda štrajkuješ?
Daj dečko odmah flašu svirni pa smo mirni!
Proš’o sam sever i jug, širom pa u krug, i čega sam ostao željan?
Pa ne baš mnogo tog, bršljana s jednog zida visokog
i Bube Erdeljan.
E, vol’o bih da znam: šta ti je trebalo to, moja lepojko,
o bila si dukata vredna.
Što si pustila da te ovaj tu izgustira?
Budalo jedna!
Ej, moji lanski snegovi…
Šta ti je trebalo to, mali mišu moj, da pođes za takvu barabu?
Što nisi pazila, što si princa preobrazila u ovu žabu?
Da mi je da znam: proš’o sam sever i jug, širom pa u krug,
i čega sam ostao željan?
Pa ne baš mnogo tog, bršljana s jednog zida visokog
i Bube Erdeljan…
E, da…
