Smijem se i grizem jezik,
Samo na trenutak osjećam se kao ja,
Al’ to je tako nevidljivo,
Nešto kao tama između dva treptaja…
Želim ti pričati o nečemu, sasvim nevažnom,
O kiši, o jutru, o svome psu…
Nisam još naučio kako se isključuješ,
Čudno je biti tu…
I biti dovoljan,
Biti siguran,
Jako je čudno biti tu…
Htio bih viknuti,
Razmišljam o tome da se popnem na stol,
Prepoznajem te u sitnicama,
U tvojoj žutoj šalici u kojoj držiš sol…
U mirisu narandže, u poruci na ogledalu,
U načinu na koji pišeš “U”…
Ne znam kako prestati i htio bih ti priznati,
Čudno je biti tu…
I biti dovoljan,
Biti siguran,
Jako je čudno biti tu…
