Znala je da cuti satima
Okrenuta prema vratima,
Ali jednom kad me pogleda
Ja tad’ padam na kolena.
Oduvek je bila najlepsa,
Lako se sa svima igrala,
Ali ipak uvek pravedna
I da… bolno iskrena.
Ona je uvek znala sta je htela,
Ona je htela i kad nije smela,
I da se digne kad je samo na korak od dna
Danijela to zna.
Izgledala je k’o da nesto krije,
Al’ niko tako voleo me nije.
I kad bih hteo da joj kazem ne, kazem da,
Jer Danijela to zna.
Rekla je:
“Ne gasi svetlo, dodji, hladno je
I ne daj me nikome, nikada, molim te.
Ne volim zimu, mrak i tudje poglede.
I zasto nema pesme normalne
Da kao ja zove se?”
Mogla je da bira kuda ce,
Mogla je da bira koga ce.
Iako bas sve mogla je
Htela je stvari normalne.
