Nosila je jelek svileni
kao u pesmi narodnoj.
I krstić, znak na lančiću
da nekog čeka navodno.
O, to su bili svatovi,
sve kićeni i zlaćeni.
A mi smo bolje svirali
neg’ što smo bili plaćeni.
Al’ dobro sad…
Nosio sam šal od kašmira
i prsluk protkan tajnama.
Baš od takvih su je čuvale
tetke sa ‘ladnim trajnama.
K’o srna me je gledala
žalosnom pesmom sluđena.
Čije si pile pirgavo?
Što nisi meni suđena?
‘Ej, da…
Hej, pusti kose pune polena!
‘Ajde, baš u inat baba-rogama!
‘Opla, digni suknju iznad kolena,
znam da kriješ čardaš u tim lepim nogama!
Rekoh joj “Beži, mani se,
i traži bolje partije!
Premala je moja tambura
da te od kiše sakrije”.
Rekoh joj: “Ja sam samo tu
da vreme brze proleti.
Ja nosim čizme skitaljke,
mene je teško voleti…”
Pa da…
Hej, pusti kose pune polena!
‘Ajde, baš u inat baba-rogama!
‘Opla, digni suknju iznad kolena,
znam da kriješ čardaš u tim lepim nogama!
Hej, doleti mala senice!
Tu, na moje zlatne čivije!
Vatra šara tvoje zenice!
Razbi nešto i zaigraj ludo, divije!
