Došla je sama umornih bjeđa,
jutarnjim vlakom na dugi peron,
došla je sam s toploga juga,
osmijeh na licu jer odci on,
došla je sam s toploga juga,
osmijeh na licu jer odci on.
Prolaze ljudi ko rijeke bez kraja,
smeđi jo kaput i kofer kraj nje
i košara puna zlatih narandža,
on i nada tu je sad sve,
i košara puna zlatih narandža,
on i nada tu je sad sve.
Lice je njeno bagrem u cvatu,
oči joj pune nekoga sjaja,
ime joj ne znam, al’ za me će biti
u mislima jedna sa juga Marija.
Sjedi na klupi na drugom peronu,
oči već snene, a mrak tako dug,
ovdje je hladno a nade sve manje,
košara voča jedini drug,
ovdje je hladno a nade sve manje,
košara voča jedini drug.
Brzo će zora ne plači Marija,
znam put je tvoj i tužan i dug
ne daj se ne daj se ne daj Marija
tvoj vlak već stiže pođi na jug,
ne daj se ne daj se ne daj Marija
tvoj vlak već stiže pođi na jug.
