Njenog brata znao sam tako… Iz čuvenja…
Nisam puno mario za te Dođoše…
Vukla se ko kornjača jedna jesen lenja…
Spori dani davno prođoće…
Pretio je da će on na put da mi stane…
I da mu se sestre okanem…
A… Mi smo samo šetali… I pomalo kisli…
Dobro sam se nagled’o njenih koraka…
Druge su mi devojke pobegle iz misli…
Prhnule… Ko jato čvoraka…
Tih je dana zvonilo u čast Malog Princa…
I odvažnog Bilbo Baginsa…
Na svim mojim crkvama satovi su stali…
Kazaljke se, srećom, baš tada sklopiše…
Sto hiljada reči znam… Al’ jedna mi fali…
Da nju kako treba opišem…
I… Sram ga bilo, gospodo, ko pomisli loše…
Al’… Ni nalik na druge Dođoše…
Otad baš ne uzimam svaku što se pruža…
Srce se odupire… Pa se privikne…
Al’ zumbuli su zumbuli, a Ruža je Ruža…
Pa da na kraj sveta iznikne…
Ma… Da se redom postroje odavde do ćoška…
Nijedna ko moja Dođoška…
Ta, idi…
Kao moja lepa Dođoška…
