Ovako sam kazivao baki:
…A kad su spustili nosiljke preda me,
U njima leži ranjenik. A crvi puze
Po golim nogama. On samo jauče:
Pomozite, ljudi! Pomozite ljudi.
Crvi puze, a svijet se žuri da vidi
I druge, jer ih ima previše,
Pa se mora brzo gledati…
A Marija, kad je sve šljive prodala,
Rekla mi je: Hajdemo kući…
Baka mi na to pruži olovku i kaza:
Sjedni za trpezu i piši
Što ću ti govoriti!
U Rastušju 1914.
Dragi moj tato, faljen Isus i Marija. Mismo svi fala Bogu živi i zdravi koje i teb želimo od dragoga boga i srca svoga. Ovo meni kazuje naša baka i kaže mi nekte pitam kadće te Premilostivi Car pustiti da dođeš knašoj kući i kadće rat biti gotov. Svi te odkuće pozdravljamo a jaću te svaki dan čekat. Baka se uvik moli Bogu zate i kaže nam svaki dan da ćeš ti sutra doć. Sada te svi pozdravljamo da nam pišeš isad više nema mjesta. Zbogom dragi tato tvoj sin Dragutin.
Kod nas više nepada kiša.
