Snio sam noćas nikad prežaljenu stvar…
Mog drvenog konjića…
Kanap i zvuk točkića…
Vrbice zvon…
Za mnom verni Sančo moj…
U pohodu na Nespokoj…
Snio sam još i svoju prvu tamburu…
Kako ko noćna dama
Iz južnog Amsterdama…
Iz izloga… Mene klinca zavodi…
Na smrtne grehe navodi…
Di je to drvo raslo, od kog je tesana?
Dal’ se pod njime neko nekada ljubio?
Otkud u njemu izvor svih mojih pesama?
Dal’ je to znao onaj ko ga je dubio?
Di je to drvo raslo, vrh kojih bregova?
Dal nas je ista kiša mlađane zalila?
Ko mu je grane kreso, mati ga njegova?
Čija je ruka lišće s jeseni palila… da znam?
Snio sam, onda, krevet, sav u čipkama…
Obesnu igru vatre…
Sklopljene šalukatre…
Na uzglavlju… Ruža u intarziji…
Pod kojom smo se mazili…
Snio sam sanduk, crni, srebrom okovan…
Novembar… Izmaglica…
I kvartet dragih lica…
Maleni čun… Nasred luke pokisle…
Da me u večnost otisne…
Di je to drvo raslo, spram kojih vetrova?
Dal’ je pod njime neko za nekim žalio?
Što ga je grom obišo, mati ga Petrova?
Ko je u šake pljuno, pa ga strovalio?
Jedina moja mila… Što si me budila?
Bio sam tako blizu naličja vremena…
Taji se jedno drvo u mojim grudima…
Gde li će nesto nići iz toga semena… da znam?
