Zašto se meni javljaš tajno
kada mi duša tiho sniva?
I zašto tvoje oko sjajno
golemu tugu i jad skriva?
Zašto me kroz noć staneš zvati,
i šta ti jadno srce ište?
Ta ja ti nemam ništa dati,
o, ja sam pusto pepelište.
Sve što sam imo ja sam dao,
nevjero hladna ljubavi moje, –
Sve što sam svojim blagom zvao:
mladost i oganj duše svoje.
Pa zašto meni stupaš snova,
šta tražiš ovdje u mrtvaca?
Hladna je, hladna ruka ova
što nekad na te ruže baca.
Pusti me! Pusti i ne mori!
nek sam ovako trajem dane,
sve dok mi srce ne izgori,
sve dok mi duša ne izda’ne.
