Sinoć kad se vraćah iz topla hamama
Prođoh pokraj bašće staroga Imama.
Kad tamo u bašci, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.
Ja joj nazvah selam, al’ moga mi dina,
Ne šce ni da čuje lijepa Emina!
Vec u srebren ibrik zahvatila vode,
Pa po bašci dule zalijevati ode!
S grana vjetar duhnu, pa niz pleci puste,
Rasplete joj one pletenice guste.
Zamirisa kosa k’o zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!
Zamal’ ne posrnuh, mojega mi dina,
Al’ meni ne dođe lijepa Emina!
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje alcak što za njome crko’!
Ašik, Ajša, javaša,
Konja jaše subaša!
Pa još kada šeće i plećima kreće,
Ni hodžin mi zapis više pomoc’ neće.
A kakva je, pusta, tako mi Imama,
Stid je ne bi bilo da je kod Sultana.
Umro stari pjesnik,
Umrla Emina
Ostala je tužna
Bašta od jasmina
