Sad se tiskaš u toj sobi s materon i troje braće:
pusti sve to, zaudobi: sve ča nimaš, vrime dat će.
Još si mlada i nevojna, ma je to za kratko vrime,
a već pisma milopojna spominje tvoj stas i ime.
Gospojice, lipo dite, nek’ te stignu naše riči,
u te zore ča te kite nek ti poju mladi tići.
I nek blagi san umiva tvoje oči, tvoje lice;
nek’ od sriće sve zapiva, lipo dite, gospojice.
Oli ne znaš i ne vidiš iza ventula i škura
dok počivaš i dok sidiš da dohodi tvoja ura.
A u kali klapa piva nike teple, stare kante
pa se blagost noći sliva u te pisme ča se pante.
Gospojice, lipo dite ča te san od svita ote,
u tvon srcu sad su skrite sve jubavi, sve lipote.
Noć nek’ svitli i nek’ teče po kušinu i niz lice;
ruvinat ga ništa neće, lipo dite, gospojice.
