Jednog leta, s kraja sveta,
vozio sam putem sivim.
Ja sam putnik, od tog živim.
Samo je podigla taj prstić svoj i ja sam stao, otvorio njoj.
Ona je anđeo bila, sa greskom – bez krila, moj san, moja
Ilona, jos se sećam tvog imena,
sretna i sama, sva u bajkama,
gde li je sada Petar Pan, i svi oni momci?
Ilona, tvoja je slika moja ikona.
I čim se dignem ja joj namignem
i uvek tako počne dan.
Dobro guram, kroz život buran
i mada živim dosta sretno,
ja nemam nikoga konkretno,
uz kog bi bio i sretan i lud
i tako miran i siguran svud,
ja nemam nikog da mašta i priča mi svašta svu noć kao moja
Ilona, jos se sećam tvog imena,
sretna i sama, sva u bajkama,
gde li je sada Petar Pan, i kapetan Kuka?
Ilona, tvoja je slika neka moja mala ikona.
I čim se dignem ja joj namignem
i uvek tako počne dan.
Slabo pričam, baš nisam vičan,
al’ sad reči idu same.
O, život piše ljute drame:
Ja znam detalje, sitnice o njoj,
al’ ne znam adresu, telefonski broj,
il’ nesto slično po cemu bih saznao gde li je sad izvesna
Ilona, još se sećam tvog imena,
sretna i sama, sva u bajkama,
gde li je sada Petar Pan, i svi oni momci?
Ilona, tvoja je slika neka moja mala ikona.
I čim se dignem ja joj namignem
i uvek tako počne dan.
Lutko lepa, dobar dan…
