Kako si lepa,
sestro Pavina!
Ponoć je, je li?
Svrh vrata bije
časovnik stari.
Napolju vije
vetar, i sipa
u okna naša
pahulje bele.
Zaklopi zbornik
pa sedi bliže
uz odar moj.
Pogledaj kako
vatra se žari,
i hukti, i bukti
u peći toj.
Gle kako njena
koralna pruga
veselo igra
po zidu gore!
Veruj mi, tako
i moje srce
hukti i bukti,
igra i besni,
mahnito, ludo –
ne zna šta radi,
sasvim se smelo;
I evo, evo, izgore celo,
izgore celo!
A znaš li zašto
ono poluđe?
U moje srce
ti noćas uđe,
pa s njega ode
svih bola tama,
i ti ga vatrom
zapali sama –
jer iskre same
iz tebe biju,
lepše od sviju
anđela raja,
što nežno šušte,
kô behar beli,
u toploj reči
molitve tvoje.
Pogledaj: širom
ćelije naše
te svetle iskre
lepote tvoje
kako se viju,
kako se roje
i rasipaju
po svakoj strani,
kô zapaljeni
sami đerdani!
I svuda, eno,
gde koja pane,
po jedno zlatno
kandilo plane…
Položi zbornik
na stočić tamo,
i mani sada
anđele cele,
pa sedni ovde
uz odar moj,
Do zore bele
da gledam samo:
Kako si lepa,
sestro Pavina!
