Uvek ista stvar… Vojne prolaze, ljudi ostaju
Pokupe se logori, kandilo dogori, rovove zaspe mir
I ostaje nekih kojih nema i poneki živi koji nedostaju
Al’ mržnjica rominja, sprema se škrinja za sledeći pir
Dobro stojim ja: tuđ međ svojima, svoj međ tuđima
Ako si drugačiji problem si svačiji
Nitko te ne voli i nisam neki lik
Al’ imam svoj krik – dinamit u plućima
Dug je put od krika pa do jauka i zato pusti price dal’ cu skoro tu
To bas i nije tako vazno k’o sto se cini…
Pisu proteste, prete, prave porote…
Slabe su to sve ustave da ovaj huk zaustave.
Ja sam u Zagrebu, ja sam na Ilici
Plesem po ulicama po kojima se ne sme
Moj trag je na nebu u svakoj prilici
Haram po tulumima prerusen u pesme
Cim neko protrlja gitaru stvorim se k’o dobri duh
Jos se o meni tu i tamo krisom prica
Pa i prodjem daskom starom Vlaskom necujno k’o potepuh
Jureci senke putem Kaptola i Grica
Ja sam u Zagrebu, ja sam u Osijeku –
Kao fantom minem Splitom kad se budi
Znam, neki me ne bi tu, al’ u proseku
Ja sam u svakom domu gde je dobrih ljudi
Kad zadnji tramvaj s Placa prodje i kad se Dolac umije
poznati refren netko zvizduce kroz Travno:
“K’o ovaj stih razume taj citav svet razume!”
Na Tresnjevci i Dubravi … gde god je ljubavi
