Moje je srce za tebe davno gnijezdo svilo
moja je postelja tebi bila kao dom
da mi je znati jesam li u tvom srcu bio
što ti je značilo sve to
K’o nekad, dušo, ja ti kucam, ne otvaraš
ja te zovem, ti ne čuješ
misliš, ne znam da me varaš
znaš li da mi život truješ
I ovo veče umor ne dolazi do mene
tuga k’o kamen, ne da mi da predahnem
slike se vraćaju, vraćaju se uspomene
da bar ružmarin ne miriše
I da kažeš da me voliš
vjerov’o bih u te laži
al’ me ipak duša boli
netko ti je drugi draži
