Jedan stari kontrabas
izgubio dobar glas,
obišo je sve kavane,
sve bircuze i mejane.
Lutao je svud po svijetu
i po kiši i po snijegu
veselio mnoge snaše,
kartaroše i birtaše.
Svirali ga begešari,
nekad mladi nekad stari
sipali su u njeg vina
špricer piva i rakije
a begeš ko svaki begeš
samo svira i tuguje.
Ali jedan lipi šokac
crni Mata iz Štitara
uzo begeš pod svoj ajer
naglanco ga ko’ fijaker.
Skinuo mu staru žicu
promjenio kobilicu
naglanco mu sve civije,
pa se begeš samo smije.
I sad Mata čuva begeš
miluje ga ko’ djevojku,
još kad neko šale radi
bace banku ili stotku,
pa da vidiš moj đerdane
svira begeš dok ne svane
