Jednom su sadili lipu,
stari Nestorov, gos’n Čeda i još jedan.
Bio sam nov u tom stripu,
komšijin mali kog su pustili da gleda.
Stari Nestorov, potpalivši korov,
tad reče mi: “Ti si mlad…
Ti ćeš dospeti za taj hlad…”
Jednom sam voleo zbilja,
mislim na ljubav pravu, šašavu i silnu,
vozio hiljadu milja,
k’o onaj ružni Francuz u prelepom filmu…
Vukle me šine pod točak mašine,
al’ ona me spasila.
Sve je druge ugasila.
Hej, sve to dođe na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje…
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku…
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.
Jednom je prošla kraj mene,
sa tipom kog sam znao, taman da se javim.
Skrila je pogled na vreme,
al’ sasvim dovoljno za žur u mojoj glavi.
Bezvezno “zdravo” i klimanje glavom,
i sve što već sleduje…
Neka, lutko, u redu je…
Hej, sve to dođe na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje…
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku…
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.
Jednom su palili lišće,
sa one lipe, dim je lebdeo do neba
na kom su, nema ih više,
stari Nestorov, gos’n Čeda i još jedan…
Ko nije drvo razumeo prvo,
pa tek onda sadio
taj nije ništa uradio…
I, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad.
