Kad hodaš

Vece ne mirise na rakove i skoljke,
Mesec je bleda fleka boje cimeta,
Uzimas cipele za setanje kroz snove,
Ulica voli ritam tvojih koraka.

Vetar se provlaci kroz nepoznate reci,
Asfalt se miluje sa tvojim stiklama,
Suvise mekan da bi mogao da spreci,
Ovo je vece puno tvojih tragova.

Kad hodas, ne zastajkujes,
I zemlju ne dodirujes,
A mene ne primecujes
I uporno se trudis,
Da me prodje pozuda,
Jos drhtim od tvog pogleda;
Iz nekih starih razloga
Ne mogu da se sredim.