Odma’ san ubra’ da pripuna si grinte
i rodija se nije još čovik za tebe…
jer si mi rekla da ostavin te finte
i da ne činin više cukuna o’ sebe…
I ronjala si da život pisma nije,
da ne more se živit’ od same arije,
sve dokle nisan osladija ti grije,
dok srce nisan baci’ ti drito prid noge…
Jubav lipa, jubav slipa,
srića je i pokora,
al’ nima šušta i nima gušta
kad ti srce ne piva…
Odma’ san ubra’ da bila bi mi spoža,
da tilu ti je misto u mojoj postelji,
ma ne daš gušta, ka’ prava dišpetoža
i srcu svome ne daš da s menon poludi…
al’ Bog je tija da pustiš se od kraja
kad smo se ono stisli na ‘ladnoj promaji…
i kad smo prošli kroz sama vrata raja,
ni sitila se nisi da smo siromaji…
