Na godišnjici braka kod mog druga Jevrema
forsirala se muzika iz našeg vremena
i točilo se vino iz raznih buradi
i radilo se sve što treba da se uradi.
Al’ nepoznati genije je kresnuo TV,
a baš je iš’o dnevnik i pokvario nam sve.
I stado se poizvrtalo svud po patosu
i začas smo skomolali k’o na parastosu.
Loša vest, pa još sve puta šest, ola-la, prepotentni su sretni.
Vidim ja: bolje rat nego rad.
Ja spomenicu ne bi, i eto ti ga sad.
Zli dedaci su zauzeti novim samitom.
U, podigli su nosine, sav svet popalili.
A drugi organ ne bi digli ni dinamitom,
jer svoj su zadnji metak odavno opalili.
Dedaci, bolje igrajte šah, ola-la, impotentni su sretni.
Sledi im još kalendar il’ dva,
pa pakuju za oblake i momke kao ja.
Ta glupost s televizorom je bila teški kiks,
jer mužjaci su penili o vojnim silama,
a dame su se povukle da gledaju “Twin Peaks”
i niko više nije sluš’o starog Dylan-a.
Loša vest, pa još sve puta šest, ola-la, prepotentni su sretni.
Vidim ja: bolje rat nego rad.
Al’ ja spomenicu ne bi, i eto ti ga sad.
Dedaci, bolje igrajte šah, ola-la, impotentni su sretni.
Sledi im još kalendar il’ dva,
pa pakuju za oblake i momke kao ja.
Ola-la, slali su na gola ostrva.
E pa šta? Odležali svoje robije.
Ola-la, plamen sipaju iz nozdrva.
Vidim ja, vabe narod da se pobije.
Ola-la, sanjam vijeća, sanjam skupštine.
E pa šta? Sanjam MUP-ovce i sabore.
Ola-la, nek me neko brzo uštine,
vidim ja, vuku me u svoje tabore.
Ola-la, profitiraju iz nereda.
E pa šta? Skrivaju se iza nacije.
Ola-la, niko nas u oči ne gleda.
Vidim ja…
