Jos uvek ja secam se, tih godina lutasmo bezbrizno mi
pod zvezdama iz sazvezdja nase mladosti.
I secam se osmeha tvog, ociju tugu sto odase ti,
i tvojih reci pred put bez povratka:
“Drugovi odlazim, dobro pamtite ono sto reci cu sad,
zivot je kao predivan san, brzo se prekine.”
Novembar, iznad nas kisni oblaci sazvezdje prekrili,
necujno, jedna zvezda je svoj kratak san odsanjala…
Sve bajke sad daleke su,
svi snovi prazni sad postali su,
neka tisina se davno uvukla u nas.
I mozda nas gledas sad ti,
mozda se smejes sa zvezdama svim,
vidim ti oci – zvezdani sjaj bez granica.
Bili smo drugovi, iste snove smo bezbrizno sanjali,
leteli na krilima vecnosti do sazvezdja.
Slutili nismo mi da ces vecno u sazvezdju ostati,
neka te nase zvezde sad cuvaju tu umesto nas…
Vecni sjsj nek dosegne sve delove svemira,
jedan tren nek zastane sve.
Do sazvezdja tada mladosti jedne nek cuje se glas:
“Molim te sacuvaj mesto za nas!”
Posvećeno Marku Vukasinovicu (1977-1995)
