Mene moj otac uvijek povede sa sobom
U kolima, kada ide da doveze djeteline
Za konje. On kosi i nosi,
A ja u kolima gnjetem. Treba mnogo da stane.
Tako smo, dobro znam, išli (žito je u polju zrelo,
Nepožnjeveno), išli, velim, i bojali se:
Provalit će se crno nebo,
I nas i konje politi pljusak.
Zar nije bio dragi Bog uz nas?…
Čim smo ispregli kod kuće konje,
Otvorilo se crno nebo
Pa ljetna topla kiša pljušti.
No, brzo stade. A kroz oblak
Izviri sunce. Meni se čini: to je glava
Sve toga Petra pred rajskim vratima.
Zasučem hitro nogavice iznad koljena. Idem u selo.
Jarcima teče žuta voda. Igrali smo se, prskali smo se.
Najednom gleda, šarena duga!
Nagnula se preko šume, i kod mlina pije vodu.
Tko će da nadmudri dugu, i provuče se ispod nje krišom?
“Koji se ispod duge provuče, taj će…” i tako dalje.
Tajno se šuljamo, kraj Glogovice, između grmlja, skriti, bez daha.
Evo nas blizu mlina! A duga? Utekla opet preko šume.
Morat ćemo, drugi puta, još vještije se prikradati.
