Život baš i nije bog zna šta…
Al za svaki slučaj uvek uzmem šta mi da:
Frtalj leba… Metar neba… I pun šešir sna…
Al Đavo gleda da i njemu bude fino…
Pa katkad sav taj džumbus umoči u vino…
Dajte mi vino, vino nek se toči…
Dok traju dani… A naročito noći…
Jer tu je tuga… Ta moja verna druga…
A kad je tuga onda treba da se cuga…
Dajte mi vino… Ja nemam drugih želja…
Ni bližeg roda… Ni boljih prijatelja…
Jer tu je tuga… Ta moja crna kuga…
A kad je tuga onda mora da se cuga…
Sreću sam ko rukav izvrto…
S vrha brda svaka staza vodi nizbrdo…
Malo ko je, čedo moje, tome izvrdo…
Ali kad cugnem, ja lakše misli sredim…
Znam, tu sam di sam… Al bar se manje jedim…
Dajte mi vino, vino nek se toči…
S jeseni, kad bagrem opadne…
Potera me maler… Štagod počnem propadne…
Još mi se, u inat, Ta Što Ne Sme dopadne…
E, stara rana se vida starim lekom…
Dabome vinom… Ta ne bi valjda mlekom?
