Marina, tek uz pomoć starih slika,
još mogu da se setim tvoga lika,
i bude se tad neki nemiri zli i
drugovima pričam da si moja bila ti,
sav pijan od te laži, ko od dobrog
rumenog vina.
Marina, ti si bila moja prima,
Marina, svetlo, tama, leto, zima.
I verujem još, u tome je spas,
i često tako smišljam neki život za nas.
A tada, javi mi se stvarnost setna ko violina.
Marina, ja još iste pesme pevam.
Marina, ja još iste snove snevam.
Iz ničega smeh još stvoriti znam,
na kraju svake pesme ipak ostanem sam,
i uvek čujem kako šumi more iz daljina.
Marina, dal’ ćemo se ikad sresti?
Ja ne znam kuda će nas to odvesti.
I dobro je to što ne znamo kraj,
Sad zbogom, neću reći da te volim,
ali znaj,
Marina, ti si bila moja pesma i moja plima.
Marina…
