Do pola jedan je bila na času klavira…
Onda korakom merila grad…
I usput gledala izloge…
Pardon… Svoj odraz u njima…
U kosi još, poput venca, ona molska kadenca…
Mala vračka da upravo tad…
Uz “caffe Kibic” polagano nadođe On…
Kao plima…
Tajne su tu zato da ih neko nasluti…
Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti…
Bogu je kanuo čaj… Svud je prsnuo sjaj…
Jedan platan će ostati zlatan…
Ona kroz smeh čvrsto svoju kajdanku stišće…
Ne drhti On… To je samo to uvelo lišće…
Blaženo Miholjsko Leto…
Jedno i sveto za njih…
A On je nosio naglas svojih Skoro Osamnaest…
Sve češće mu govore “Vi”…
Begeš u grudima udara…
Bije u bronzane žice…
U džepu sretni staklenac… Ko ono novčić i zdenac…
Mala vračka da nestanu svi…
A Ona bane ko lupež… I prospe mu kosu u lice…
Kao osrednji klošar, malo prosed… I prostar…
Na uglu sam zastao sam…
Ne tako dobar oktobar…
I misli sve… U “ruskom štimu”…
A onda shvatih, na prepad… Da te volim, ko nekad…
Vreme samo raspiruje plam?
U meni “miholjsko leto”… To prkosno sunce pred zimu…
