Čuli ste za Zlatni Bokal, to je jedan sumnjiv lokal, al’ je kuvar pravi as.
Sedeo sam sam za stolom, pio viski s koka kolom, kada začuh neki glas:
“Znam vas, pardon, s televizije. Vi ste ponos naše nizije.
Moja kći od devet godina, sve vaše pesme zna, baš svaki stih”.
Na te reči izvanredne, ponudih da sa mnom sedne, (čekao je samo to).
Reče: “Hm, ja sam iz orkestra, ta što peva mi je sestra, tu smo već mesec i po.
Mi vas ne bi maltretirali, al’ bi nešto sad odsvirali,
to je jedan šlager lično naš, želimo čuti vaš cenjeni sud”.
Pa reče: “Mirka, ljubavi jedina moja ti, ko te sada dirka,
i ko ti pod prozore dolazi da ti svirka?
Mirka, mozda bi mi sretno živeli,
samo da si ti našla pravi put do mog tužnog srca”.
Rekoh da ću im pomoći kol’ko je u mojoj moći, al’ ja sam pevač tek.
Reče: “Svi su producenti promašeni dirigenti, niko nema šmek.
Mi već godinama sviramo, al’ strašno slabo prosperiramo.
Poslušajte još jedanput bar, ovo je prava stvar, veliki hit!”
Pa reče: “Mirka, ljubavi jedina moja ti, ko te sada dirka…
Pričali smo posle dugo, o muzici, šta bi drugo, popili smo oho-ho.
Ja od tada slabo radim, stvarno nije da se vadim, al’ je razlog tačno to.
Ta mi se interpretacija, javlja k’o halucinacija,
proganja me, muči, vraća se, uvek, k’o bumerang,
taj smešni, divni refren.
Mirka, ljubavi jedina moja ti, ko te sada dirka…
