ne budi Suviše vrela krv
za moje oblikovanje,
za bolje samoće i ugojeni vazduh istorije
kojim se piše o zemlji slovenskoj…
budi samo moj rukopis,
moje Začeće
moja dvojnica
moje davanje i oticanje
moj susret sa Majstorom i njegovim satanama
moj mrtvi pohod na zapaljeno čelo,
moj početak poezije i pisma,
navika u ništa,
u riječ,
u mape između bitaka presudnih,
moje ogledalo između zidina i vinograda,
moj mitski testament i zapamćenost vode,
moj neponovljivi apostol
uzidan u pepeo i krik
moja oivičena svjetlost
hramova balkanskih…
budi ono što pisarima služi
za šaru lovorovog bilja,
ona Prečista zagledanost
u zavjetne ruševine,
ona usijana crvena smrt
koja se izgovara u danima Velikog posta
i ćuti po gradskim trgovima
budi samo malo manje pozajmljena
listovima pelina i mastilima
jednom će se zidati i naše crkve dukljanske…
