Dosta bješe muke, strave,
Više moje mlade glave
Plamtila je munja, grom;
Dizali se burni vali,
Lomili mi čamac mali
Svojom srdžbom pomamnom.
Mislio sam u ponoru,
Valovitom pustom moru,
Da ću naći grobak klet,
I bez suze, oproštaja,
Bez majčinog zagrljaja
Ostaviti, mlađan, sv’jet.
Al’, gle, sinu zračak sreće,
Sve se bliže luci kreće
Zalutali čamac moj!
Smjelo burne vale striže
I evo ga, sretno stiže
Ka obali premiloj.
Al’ šta vidim?!… Otac, mati,
Seja, bratac umiljati
Suzom lica oblili.
Ne bojte se! Evo stižem,
I kapicu u vis dižem,
Zdravo da ste, zdravo svi!
