U tamnoj noći stigoh sâm do Aherona.
“Harone!” viknuh u gluhi mrak. Tiho je crna šumila voda.
Bio sam ko još nikada sam.
Kroz maglu nazreh da pristaje čun. “Što hoćeš?” čuh iz tame glas. Ja podigoh glavu i rekoh: “Preko!” – “Imaš li putnicu?” upita Haron. Nasmiješih se: pokazah svoje patnjama izbrazdano srce. On klimnu glavom i prihvati veslo.
Već stupih nogom u njegov čun. Tad začuh iza leđa krik (odakle poznajem taj glas?), i dvije me ruke trgoše natrag, snagom koju tek ljubav daje.
Ja sada slušam onaj glas (ne čujem crne vode šum) i gledam neće l’ na tamnome nebu ipak se koja pokazati zvijezda.
