Ćuk samotni ćuče sa stene u grmu;
Zaton spava sa dve-tri lađe i jedra.
Obuklo se more u sedef i srmu,
Pa se do dna vide sva kraljevska njedra.
Gle bleska! Gle sjaja! U grivama trave
Trepte žarke boje sa peraja riba;
Sama, zabačenih ruka više glave,
Sa makom u kosi, leži pa se giba
Morska vila. Veo do bedara smakla,
Kao potonula statua sva bela;
Na njene đerdane, kroz vodena stakla
Pala pa se lomi mesečeva strela.
Isto k’o da neke kujundžije vrsne
U dubini kuju krune kakvih nema,
Pa na svaki udar sa nakovnja prsne
Po jedan šedrvan sjajnih dijadema.
Raj!… I dokle svitci po grmlju merdžanâ
Lete sa kreljušti riba: tiho, svrh ti’
Zapaljenih špilja k’o perje fazanâ,
Jedna plava zvezda na algama drhti.
