Od tvoga tista i od tvoga kvasa
ja san naresa, evo me prid tebon.
ka’ slipi putnik ča je sve obaša
i štuf se svega kripi tvojin nebon.
Od tvoje ješke i od tvoga bruma
za mene nima slajeg da me mami;
i dok počivan nasrid tvog saluna
rojeni škoju, napokon smo sami.
Prid tebon stojin, dil san tvoga srca,
sve ča san steka, sve san tu iskrca;
u tvoj san mandrać, umoran ka lađa,
spustija sidro na kraju vijađa.
Od tvoga kvasa i od tvoga tista
ja san naresa, prova ča san moga;
a sad prid tebon dršćen poput lista
i pružan konat od života svoga.
Od tvoga kruva i od tvoje pašte
još ćutin forcu, priman tvoju kripost.
i opet prid noć kad zasvitle laštre
rojeni škoju, gledan tvoju lipost.
