Volela je klasiku i jazz, čitala je, pretežno, Perl Bak.
Njen je praded bio ruski knez, došao je sa Urala čak.
Nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Ne, nikad nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Prošla je, uglavnom, čitav svet, London, Pariz, Amsterdam i Rim.
Vozila je plavi “Renault 5”, ma, vozila je pristojno, sasvim.
Al’ ipak, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Živela je kao sat. Strogi plan za svaki dan.
Želela je znati sve: “Šta se zbiva? Ko se muva?”
Ja sam sasvim drugi tip, o, tako divno slobodan,
baš ma briga za njen krem. Eto, to je to.
Baš i ne bi bio neki brak, kad je ženin idol – čika Freud,
a njen suprug površan i lak, fudbal, coca-cola i Pink Floyd.
O, mama, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Ne, stvarno, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Sretnemo se ponekad. Pita me šta radim sad,
ispriča mi ukratko, šta se zbiva, ko se muva.
Kažem joj da tugujem, kartam se i lumpujem,
s oblacima drugujem, ona kaže: “Sam si tome kriv”.
Al’ ipak, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
Ne, stvarno, nisam bio ja za nju, nisam bio ja za nju.
