Na pragu svojih dvadesetih
bio sam laka roba,
bile su moderne barabe onih dana.
Ne želim svega ni da se setim,
hteo sam, eto, sve da probam,
zvalo me zabranjeno voće s raznih grana.
Sad žalim, da,
al’ šta sam znao ja?
Ti si bila još devojčica.
Leteo je kao leptir tvoj čuperak.
Drugi bi sve
imalo smisao,
drukčije bih život disao
da sam znao da postojiš Olivera.
Možda sam a da nisam znao
pred isti izlog s tobom stao,
možda smo zajedno iz voza negde sišli?
Možda si sasvim blizu bila,
ulicom mojom prolazila
i možda smo se na trenutak mimoišli?
Sad žalim, da,
al’ šta sam znao ja?
Ti si bila još devojčica,
daleko od oga oka i mog pera.
Drugi bi sve
imalo smisao,
ne bih svakoj pesme pisao
da sam znao da postojiš Olivera.
Drugi bi sve
imalo smisao,
ja bih iz te gužve zbrisao
i nikom ne bi bilo jasno šta ja to smeram.
Znao bih gde
da sebi nađem mir,
skrio se u tajni manastir
i čekao da ti odrasteš Olivera.
