Im’o sam strašnog petla, bio je pravi đavo.
Na kiši i na vetru, uvek je stajao pravo.
Po selu perje leti, diže se strašna graja.
U našoj kući, uvek, bilo je dobrih jaja.
Im’o sam strašnog petla, bio je pravi ludak.
Koju taj koku kljucne, k’o da je tresnuo budak.
A koke, čudne ptice, uvek im srce puca,
za nekim grubijanom koji dobro kljuca.
Za njega nisu bile samo koke slatke.
Ne, taj je skak’o i na guske i na patke.
A tek na ćurke, čim je bilo neke šanse,
princip je isti, sve su ostalo nijanse.
Im’o sam strašnog petla, bio je malo čudan.
Po danu nesto dremljiv, al’ noću uvek budan.
Curice iz mog sela čule su za tog dasu.
Zbog tog sam petla i ja bio na dobrom glasu.
Za njega nisu bile…
Im’o sam strašnog petla, bio je prvak sveta.
Danas su petli čudni, svaka im dlaka smeta.
Ja ne znam šta je razlog, danas su drugi dani,
uglavnom, spram mog petla, ovo su sve cverglani!
Meni je še’set peta, stiže jesen pozna.
Putuje moje drustvo i ja čekam na red.
Ne bi mi ova starost bila tako grozna
da čujem petla, barem mesečno jedared.
Poslušaj zato savet što ce ti čiča dati:
kad imaš mladog petla, ne daj mu da se pati.
Pusti ga neka leti, neka ga koke vide.
Posle će biti kasno, i petlu vreme ide.
