Postoji jedna dimenzija nepoznata čoveku
Prostor između svetlosti i senke, između nauke i praznoverja
To je dimenzija tamnih sila i perverzne imaginacije
Gospodari te dimenzije nazivaju se Pklatovi
Pklatovi imaju oči i uši i noge i ruke i ledeni dah,
Samo im je dodir potpuno mek, a korak previše lak
Zauzeli su cijeli naš grad i počeli sebi ljude zvat’
Nisi više znao ‘ko je čovek, a ko je Pklat
Ubrzo su ušli u svaki naš dom i ljudima spustili zavjese
Svak je mogao da vidi samo unutra, ni’ko nije gledao napolje
Na ulice su pustili bijele medvjede, čija je dlaka sjajna
Došli su iz dalekog svemira, njihovo porijeklo mora ostati tajna
Mi smo Pklatovi i nemojte nam šta zamjeriti,
Mi samo želimo da mislite kao mi
Između nas draga ne postoji ništa, otkako su na naša vrata kucali
Ne čujemo vrisak komšinice, niti smo plin osjetili
Prazne su čaše, puna pepeljara, nestaje boje,
Srce kuca sporo tika-ta-tak
Nema više poljupca, ni svađe, ni šamara
Tvoga tijela draga ja se više ne sjećam
Mi smo Pklatovi i nemojte nam šta zamjeriti,
Mi samo želimo da mislite kao mi
Iskači kroz prozor mala i bježimo odavde,
U dvorište i park pa sve do kraja ulice
Ja ću na drugu stranu da im trag zametnem
Ti čekaj na kraju grada, neka auto bude upaljen
