Sedeo je preko puta mene
u kafe baru na peronu
dok čekali smo voz za jug
da krene, zalutali u vremenu
Gledao je negde u daljinu
činilo se k’o da sanja
od ljubavi do tuge nit je tanka
a moja je ipak najtanja
Poludela, za jedan dan
sada život dajem ako me se seti
poludela, al’ dobro sam
jer to što srcu prija ne može da šteti
Poludela, za jedan dan
pa ga od tada noću sanjam vrlo često
poludela, al’ dobro sam
i u grudima mu čuvam jedno mesto
Rekao je tiho doviđenja
i pružio mi ovlaš ruku
sa tom se slikom svakog jutra budim
na jastuku, na jastuku
Put me vodi na sve čet’ri strane
al’ ko za inat nikad više
tamo gde još jedna kosa plava
na jesenje kiše miriše
