Sa katedrale tri puta lupilo.
Dosta se zvezdica na misu skupilo.
Pločnik – k’o potočić, posrebren, krivudav.
Zar su se ulice ponovo smanjile
a senke brestova utanjile,
Il’ ja to nisam predugo prošao tuda?
Rasipam korake, k’o pijan dinare,
od Mićurinove do detelinare.
Nemir me vuče njoj svojim tankim vlaknom.
Možda se upravo malo odljutila,
možda je nekako naslutila
kakva se drama odvija pod mojom jaknom.
A mesec pojma nema, matora lola drema,
(jutros je lumpov’o po Kini),
dok se sa sobom borim da tačno izgovorim
tu tešku, stranu reč “izvini”.
Ona me voli, znam. OK, ne suviše.
Al’ sasvim dovoljno da krišom uzdiše
kada me tračeri ubace u šemu.
Škripuću oblaci pod njenim nogama,
neda se ludica tvrdoglava,
šta više, piše udžbenik na istu temu.
Samo je vetar sretan (vrti se ko baletan
u svojoj sivoj pelerini),
dok moje misli traže: kako se ono, po naški, kaže
ta teška, strana reč “izvini”.
Izvini. Izvini! Izvini. Izvini. Izvini…
