“Handžar i koplje grudi su moje
Proboli evo, – krvce je tek,
Ruka mi klonu, snaga mi panu,
Još samo što mi postoji jek…
Spušta se sunce za gore čarne,
Već skriva topli sa neba sjaj…
Još samo malo, pa noćca crna.
Tu će mi doći mog žića kraj…
Sklopiću oči, ukočen stati,
Za sve se rastat’ od roda mog…
Ne plači, mati, ne plači, sestro,
Ko s’ za dom bori, tog voli Bog!
Ja padoh, evo, al’ slava stoji:
Za rod sam dao život i sv’jet…
Od moje miš’ce, od mača ljutog,
Mnogi je pao dušmanin klet!
Slavno je, slavno ginut’ za narod,
Širit’ mu staze kuda će poć’,
I palit’ zublju, nek vida daje –
Kroz gustu tamu, golemu noć!
Oj, srpska zemljo, koljevko mila,
Već neću mlađan gledat’ te ja…
Gasi se luča sunašca moga,
Što nekad tako predivno sja…
Ali ću mirno ispustit’ dušu,
Bio sam borac, trudbenik tvoj!
Gusle će mene vječito slavit’
K’o svakog – ko je Milošev soj!”
To reče sveti ranjenik mladi
A srce stanu – umuknu glas. –
I noć se spusti, mrtvom junaku
Na polju vjetar leluja vlas.
